Министарство за бригу о породици и демографију најоштрије осуђује неистините информације и произвољне интерпретације које су се појавиле у јавности поводом измена и допуна Породичног закона, а које су усмерене искључиво на погрешно информисање и довођење у заблуду грађана, пре свега родитеља, као и беспотребно ширење панике.
Породични закон није мењан пуних 20 година и било је потребно да се прилагоди раније извршеним изменама других закона, пре свега у области здравства и социјалне заштите, те да се прилагоди реалном животу и пракси. Изнад свега, циљ је да се, кроз измене и допуне закона, додатно унапреди породичноправна заштита. Такође, било је потребно и то да се домаћи правни оквир усклади са међународним важећим стандардима и ратификованим конвенцијама у области остваривања и заштите права детета, заштите особа са инвалидитетом и заштите жена од насиља и насиља у породици.
Неке од промена које закон предвиђа јесу укидање малолетничких бракова и телесног кажњавања деце током чувања, подизања и васпитања од стране родитеља, хранитеља, старатеља и свих других лица код којих се дете налази, а једна од новина јесте и укидање института потпуног лишења пословне способности.
Што се тиче забране телесног кажњавања деце, које је и довело до највећих полемика у јавности, предложени члан којим се укида физичко кажњавање деце нетачно је интерпретиран и то на потпуно неприхватљив начин „држава шаље контролу у кућу“, „држава одузима децу“, „држава кривично гони због шамара и ћушки“ итд. Због свега овога, у јавности се створила погрешна слика да ће сваки физички контакт родитеља и детета аутоматски довести до контрола, санкција, казни, одузимања деце. Такође, изводе се и паушални закључци како се родитељима овим законом, наводно, одузима право да васпитавају децу, да се даје превише слободе деци и да се разара породица.
Министарство за бригу о породици и демографију указује овом приликом на то да Породични закон није никакав инструмент за кажњавање родитеља нити механизам за давање самовоље деци, него нормативни оквир који нам показује пут и начин како да се као друштво развијамо и усмеравамо.
У интересу јавности и истините информисаности грађана, наводимо да је предметни члан и раније постојао у Породичном закону, а да је овог пута само додато „телесно кажњавање деце“, те да тај члан у Нацрту закона о изменама и допунама Породичног закона дословно гласи:
„У чувању, подизању и васпитавању детета родитељи не смеју подвргавати дете понижавајућим поступцима, телесном кажњавању и другим казнама које вређају људско достојанство и интегритет детета.
Забране из става 1. овог члана односе се и на хранитеље, старатеље и сва друга лица која се старају о детету или са дететом долазе у контакт у породици или другој средини.
Лица из става 1. и 2. овог члана дужна су да штите дете од поступака наведених у ставу 1. овог члана.“
Иначе, сам појам физичког кажњавања, такође, није никакав новитет који се на мала врата уводи у наше законодавство, него је у нашем систему постојао и раније. Подсећамо јавност да је, руководећи се свим међународним стандардима и оквирима, Влада Републике Србије 2022. године усвојила Општи протокол за заштиту деце од насиља, где се на јасан начин дефинише шта јесте насиље, а шта је телесно кажњавање. Овај протокол обавезује друге државне органе да донесу посебне протоколе за зашиту деце од насиља у појединим областима: образовање, здравље, социјална заштита, итд.
Треба, дакле, разликовати појмове телесног кажњавања од злостављања детета. Према Општем протоколу Владе, и једно и друго понашање јесу видови насиља над дететом. Међутим, с обзиром на последице по дете, и одговор државе према родитељима је различит. За злостављање детета родитељима може бити изречена од стране суда мера лишења родитељског права, а за телесно кажњавање детета, као васпитног средства, Нацртом закона су предвиђене мере превентивног и корективног надзора, које спроводи центар за социјални рад. Основна идеја кад говоримо о последицама телесног кажњавања, дакле, јесте едукација, а не кажњавање. Превентивни и корективни надзор који је предложени у овом случају подразумевају саветовање, обуке и едукацију о ненасилним методама васпитавања деце и одговорном родитељству, свакако не значе директно или прекомерно мешање државе у породичну сферу, а сигурно не повлачи са собом аутоматску санкцију одузимања деце од родитеља.
На све ово надовезује се и паника која се ствара око наводне апликације која се развија за пријаву родитеља од стране деце. Овај навод, такође, је крајње погрешно схваћен, истргнут из контекста и исконструисан на основу предлога одредбе којом се желела постићи боља сарадња, контрола поступања, извештавања, те координације рада органа и институција и то искључиво у случајевима насиља над децом, а не физичког кажњавања деце. Србија је земља која развија нулту толеранцију на породично насиље, самим тим и на насиље над децом. Још једном истичемо да апликација није била усмерена ни у којем облику за пријаву физичког кажњавања деце, већ на пријаву насиља које је јасно дефинисано у предметном члану и односи се на: наношење или покушај наношења телесне повреде, изазивање страха претњом убиства или наношење телесне повреде, затим присиљавање, навођење или уцењивање на сексуални однос итд. Напомињемо и да ово решење управо због злонамерног тумачења током јавне расправе није остало у Нацрту закона.
Из свега изреченог јасно је да би наратив, који је током последњих дана трајања јавне расправе у појединим случајевима кренуо у тотално погрешном правцу и на којем се безразложно потенцира, требало вратити на једини исправан и крајње прецизан пут, а то је да се родитељима и старатељима пружи подршка у ненасилном начину васпитавања деце. Циљ је, дакле, превенција и подршка.
Суштина укидања телесног кажњавања деце, које је привукао интересовање јавности, јесте да се пажња усмери на то да се физичко кажњавање деце не сматра добрим начином васпитања и требало би користити прикладније васпитне методе, а којима се остварује сврха васпитања. Одговорно и савесно родитељство данас захтевају да се осмисле „казне и границе“ које не вређају достојанство и људскост детета, већ му помажу да учи и да се развија, што је суштина предложеног законског оквира. У томе родитељима подршку могу пружити стручни радници, центри за социјални рад и друге установе оспособљене за помоћ породицима. Обавеза државе јесте да обезбеди релевантне програме подршке родитељима у вршењу одговорног родитељства, и да их кроз различите обуке усмери ка позитивним васпитним методама.
Посебно напомињемо да нечитање или погрешно тумачење законских одредаба Нацрта закона доприноси једино и само урушавању интегритета особа које изговарају неистине какве смо могли прочитати претходних дана да би манипулисали јавношћу, без икаквог правног упоришта.
С тим у вези, паушални наводи да се у закону помињу родитељ број 1 и родитељ број 2, да се задире у саму дефиницију породице, мења њена суштина и да ово представља својеврсан експеримент над породицом, неприхватљиви су, како за јавни дискурс, тако и за тему измена и допуна Породичног закона, док сасвим нису прикладни за аргументовану употребу, будући да Нацрт закона не садржи дефиниције породице, не омогућава истополне бракове нити родитеље један и два.
Такође, у јавности су се појавила злонамерна тумачења појма „економског насиља“, које је уведено на основу норме међународног права, а које се у пракси највише односи на насиље над женама, где им се не омогућује да се запосле или управљају новцем. Напомињемо и то да се економско насиље налази, између осталог, и у делу образложења Закона о остваривању права из Алиментационог фонда, те да је циљ доношења тог закона управо спречавање економског насиља над децом, у смислу недавања издржавања/алиментације, и да се овај појам свакако не односи на куповину скупоцених патика или луксузног летовања. Свако злонамерно банализовање међународно установљених врста насиља наносе огромну и непроцењиву штету домаћој јавности.
Оно што је, такође, изазвало полемику у јавности јесте то што Нацрта закона о изменама и допунама Породичног закона садржи одредбу која је усклађена са чланом 1. Конвенције о правима детета УН-а, а која гласи „да је дете свако људско биће које није навршило 18 година живота“. На овај начин, тврде неупућени, наводно, се брише кривична одговорност детета од 14 година. Министарство упућује на то да граница од 14 година као узраст који дефинише дете не постоји у Породичном закону, али да постоји у другим законима, нпр. у Кривичном законику, и за потребе тог законика има своју сврху која се односи на границу кривичне одговорности.
Када је у питање мишљење детета, предложеним Нацртом закона се укида старосна граница од 10 година за изражавање мишљења детета у управним и судским поступцима у којима оно учествује. Такво решење није ново. Ово право детета већ постоји у важећем Породичном закону, само је сада брисана ова старосна граница, чиме се домаће право у потпуности усклађује са чланом 12. Конвенције о правима детета, који прописује да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење, право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета. У ту сврху, детету се посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона. Дакле, Конвенција не предвиђа узраст детета за давање мишљења, већ је важна способност формирања мишљења, што се оцењује у сваком конкретном случају. Понављамо, Конвенција као универзални међународни документ о правима детета не предвиђа узраст детета у контексту остваривања овог права. Дакле, свако дете има право на изражавање мишљења, али се то мишљење, као и што је до сада то био случај, цени у складу са годинама живота и зрелошћу детета. Као и до сада, институције су ту и стручњаци који процењују. Понављамо и то да члан 4. наведене Конвенције прописује да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији.
Такође, Нацртом није мењана старосна граница од 15 година, када дете може да се изјасни са којим родитељем жели да живи. И даље постоји та одредба у Породичном закону која даје право детету старијем од 15 година да одлучи са којим родитељем жели да живи. О томе се дете пита, на пример, у случају када се води поступак развода. Скрећемо пажњу на то да је право детета на изражавање мишљења друга врста права од овога.
Наводимо да је Министарство за бригу о породици и демографију кад је кренуло у измену и допуну Закона, водило рачуна о томе да је у питању системски закон. Радна група која је радила на изради Нацрта закона, и чији је састав јавно објављен, састављена је од представника свих релевантних органа, од министарстава надлежних за рад и социјалну заштиту, здравље, просвету, унутрашње послове, државну управу и локалну самоуправу, преко републичког и покрајинског завода за социјалну заштиту, као и покрајинског секретаријата, до Заштитника грађана. Такође, на основу јавног позива у рад Радне групе укључене су организације цивилног друштва.
Након утврђеног Нацрта, кренуло се у јавну расправу и о томе је Министарство издало саопштење свим медијима, а на ову тему су представници министарства дали изјаве за медије. Јавна расправа је одржана у периоду од 27. марта до 16. априла, и обухватила је четири округла стола у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. На округле столове, углавном, су позивани центри за социјални рад, центри за породични смештај и усвојење, запослени у општинским органима управе, али и судови и тужилаштва. Такође, коментари, предлози и сугестије могли су да се шаљу министарству редовном поштом, путем назначене мејл адресе и Портала еКонсултације.
Напомињемо да је министарство добило 258 коментара, предлога и сугестија на појединачне одредбе Нацрта закона. Од тог броја 52 коменатара је прихваћено, док је 10 делимично прихваћено. Није прихваћено 196 коментара. Медијска хајка на закон започета је претпоследњег дана јавне расправе и то од стране дела јавности који није доставио нити један коментар у циљу унапређења текста нацрта закона.
Министарство остаје посвећено даљем унапређењу живота породице и деце, као и самог текста закона. Верујемо да ће након усвајања свих добрих коментара и сугестија Нацрт закона бити још квалитетнији. Верујемо и да ће све изнете неистине и нетачности бити само део неконструктивног покушаја да се умањи његова вредност.
Скрећемо пажњу и на то да је Министарство за бригу о породици и демографију започело рад на изради Програма за превенцију и заштиту деце од насиља, јер је претходна стратегија истекла 2023. године, као и да је поново основан Савет за права детета. Такође, функционише Савет за породицу и демографију, Алиментациони фонд, субвенције за станове мајкама на основу рођења детета се додељују сваког месеца, а повећан је и праг за дечији додатак.
Породице и деца се у Србији не бране речима, него делима.
